Documentation: BH CENSUS 1961 (SRB)
you are here: choose a survey survey document
Publisher: Social Explorer, Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine
Document: BH Census 1961
citation:
Social Explorer, Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine
BH Census 1961
Дефиниције

ДЕФИНИЦИЈЕ

Пол

Упутством за попуњавање пописнице, у попису 1961. године, било је предвиђено да се одговор на питање о полу даје заокруживањем одговарајућег броја/шифре, штампаног на пописници поред тог питања. Грешке које су се појавиле исправљане су у току ревизије описне грађе упоређивањем са одговорима на нека друга питања. У случају да се на тај начин није могао одредити пол, а пошто није била предвиђена могућност да се у резултатима појави група „непознат пол“, таква лица су сврстана у групу „женски“.

Старост

У статистичкој пракси примјењују се два начина груписања при исказивању резултата по овом обиљежју: један је према навршеној години живота, а други према календарској години рођења. У југословенским пописима 1921, 1931, 1953. и 1961. године старост се опредјељивала према навршеној години живота, једино се у попису 1948. године примијенио други начин, па се опредјељивање  старости заснивало на години рођења. Величине разлика које се појављују при примјени једног или другог начина зависе од критичног момента пописа. Да би се добили подаци о навршеним годинама живота, у попису 1961. године, постављено је питање о датуму ( дан, мјесец и година) рођења.

Дистрибуција становништва по старости, самостално или укрштено са неким другим обиљежјем, појављује се са сљедећим групама по старости:

Класификација Д – појединачне године од 0 до 14, затим група 15-17 и 18 и више година старости, намијењена изучавању непунољетног становништва и његових појединих контингената везаних за обавезно школовање (предшколска дјеца, дјеца обавезна за школовање, остали непунољетни).

Класификација Е – петогодишње групе: 0-4, 5-9, 10-14.....60-64 и 65 и више, намијењена формирању и испитивању појединих основних старосних контигената ( дјеца, омладина, млађе одрасло становништво, старије одрасло становништво , радни контингент, старо становништво).

Класификација Г – у којој се дјеца и омладина разврставају у петогодишње ( 0-9, 10-14, 15-19, 20-24), а одрасло становништво у десетогодишње, односно петнаестогодишње групе ( 25-34, 35-39, 50-64, 65 и више), намијењени испитивању миграционих токова у вези са старошћу.

Класификација Г – (модификована) – односи се на становништво старо 10 и више година и садржи сљедеће групе: 10-14, 15-24, 25-34, 35-49, 50-64, 65 и више, намијењена је испитивању извјесних економских карактеристика становништва у вези са старошћу; разликује се од класификације Г само у томе што су групе 15-19 и 20-24 из Г класификације овдје спојене у једну групу ( 15-24).

Класификација Х – четири велике групе: 10-19, 20-34, 35-64, 65 и више и непозната старост, намијењена најосновнијем изучавању писмености становништва по важнијим великим групама генерација.

Класификација И – којом се разврстава становништво од 7 до 19 година у три посебне групе ( 7-10, 11-14, 15-19), које дозвољавају изучавање похађања школе у вези са појединим нивоима школа ( нижи разреди основне школе, виши разреди основне школе, школе II степена – средње).  

 

Брачно стање

У попису 1961. године, као и свим претходним пописима становништва Југославије, подаци о брачном стању прикупљали су се према формално-правном критеријуму. Могући одговори на ово питање били су: неожењен-неудата, ожењен-удата, удовац-удовица, разведен-разведена. Као ожењен-удата сматрало се само оно лице које је склопило брак у законом предвиђеној форми, а тај брак није престао смрћу једног брачног друга или разводом по правноснажној пресуди суда. У случају фактичке брачне заједнице мушкарца и жене, која није регистрована у законској предвиђеној форми, као одговор о брачном стању уписивало се стање прије заснивања такве заједнице. Одговор разведен- разведена уписиван је само оним лицима чији је брак разведен правоснажном пресудом суда, а не и брачним друговима који одвојено живе, па ни у случају да су поднијели бракоразводни спор, а по њему још није донијета пресуда. Удовцем-удовицом се сматрало лице чији је законити брак престао смрћу брачног друга, ако после тога није склопило нови брак.

 

Број живорођене дјеце мајке

У пописима становништва Југославије фертилитетна обиљежја нису посматрана све до пописа 1948. године када је по први пут постављено питање о броју живорођене дјеце, на које су одговарала сва женска лица која су рађала. У пописима 1953. и 1961. године ово питање је такође постављено. Као живорођено дијете сматрало се оно које је по рођењу давало знаке живота, чак и ако је убрзо после рођења умрло. За жене које су рађале требало је узети у обзир сву живорођену дјецу, без обзира на то да ли су рођена у постојећем или ранијем браку или су ванбрачна. Број живорођене дјеце представља један од основних показатеља за изучавање фертилитета.

 

Број сада живе дјеце

Према подацима о броју живорођене дјеце може се закључивати о плодности појединих генерација жена, односно групе становништва на одређеном географском подручју, али се из тих података не може ништа сазнати о губицима уз које се врши обнављање становништва било у цјелини, било у појединим његовим групама. Из тих разлога по први пут је у попису 1953. године, а затим и у попису 1961. године, постављено и питање о броју живе дјеце у моменту пописа. Овим је створена могућност да се у резултатима пописа подаци добијени на основу овог питања повежу са подацима о старости мајке и броју живорођене дјеце мајке, да би се испитивало колико су поједине генерације жена успијевале да одрже у животу дјецу коју су родиле, с обзиром на професионални, образовни, етнички или други састав породице.

 

Активност

Најопштија статистичка подјела становништва у економском смислу је подјела по активности. Ова подјела дозвољава са једне стране, детаљније сагледавање и испитивање економских, биолошких, етничких, културно-социјалних и других обиљежја активног становништва, а са друге стране повезано посматрање активног становништва и издржаваног становништва зависног од појединих категорија активног. Подјела  становништва према активности вршена је у свим југословенским пописима становништва. У пописима становништва 1953. и 1961. године појам и класификација привредне активности потпуно су истовјетни. Цјелокупно становништво груписано је у три основне категорије:

  1. Активно становништво
  2. Лица са личним приходом
  3. Издржавано становништво.

У активно становништво сврстана су лица која обављају неко активно занимање ( укључујући и лица која привремено не обављају своје занимање, јер су незапослена, испуњавају војну обавезу, лишена слободе и сл. , а прије тога су обављала активно занимање) и на тај начин обезбјеђују средства за живот.

У групу лица са личним приходом укључена су она лица која не обављају активно занимање, него живе од прихода који потичу из њиховог ранијег рада или активности  или рада, односно активности неког члана њихове уже породице. У ову групу су укључени и становници који живе од дохотка од приватне својине ( рентијери, уживаоци имања), или од разних облика друштвене помоћи ( уживаоци социјалне помоћи, стипендисти, лица издржавана у домовима и сл.).

У издржавано становништво укључена су лица која немају сопствених прихода од којих би се издржавала, него их издржавају родитељи, рођаци или друга лица ( дјеца, ђаци, студенти, домаћице, лица неспособна за рад, још незапослена лица и др.).

Дјелатност

Дјелатност се дефинише као врста производње или услуга којом се бави радна или друга организација у којој односно лице ради. Појам радне организације обухвата, поред привредних организација ( друштвене, задружне, вјерске и сличне), затим радње приватних занатлија и газдинстава приватних пољопривредника. У пописима 1953. и 1961. године дефиниција обиљежја „дјелатност“ и начин прикупљања података у основи се нису разликовали. Дјелатност је у оба пописа одређивана према врсти производње или услуга предузећа и установа, односно погона и сл., у коме лице ради, с тим што су у попису 1953. године лица која раде у предузећима са двије или више дјелатности била груписана према главној ( претежној) дјелатности предузећа, док су у попису 1961. године груписана према дјелатности погона у коме раде, без обзира да ли погон представља основну или споредну дјелатност предузећа.

За лица запослена у заједничкој управи (управни апарат, централна администрација, итд.) комбинованих организација за сва и више основних дјелатности, у попису 1961. године уписивала се она грана дјелатности којој припада већи дио запослених радника и службеника, односно ако на поједине дијелове (погоне) организација постоји посебна администрација, онда дјелатности оног погона за који за посебна администрација ради.

Лица запослена у помоћним дјелатностима уписивала су основну дјелатност предузећа, односно споредну уколико претежно или искључиво служи споредној дјелатности, а не грану дјелатности која би одговарала раду помоћне радионице. Помоћним дјелатностима сматране су оне које не остварују самосталну производњу, већ вршењем услуга у кругу предузећа омогућавају његов успјешнији рад.

Лица запослена у дјелатностима друштвеног стандарда унутар предузећа уписивала су увијек одговарајућу дјелатност друштвеног стандарда, без обзира на основну дјелатност организације.

 

Занимање

У попису становништва 1961. године занимање активних лица одређивано је према врсти посла које неко лице обавља у циљу стицања средстава за живот. С обзиром да исто лице може обављати различите послове, на основу чега би се могло узети да има два или више занимања, у попису се тражило да се упише оно занимање на које се троши највећи дио радног времена. При уписивању одговора о занимању, по правилу се узимало оно којим се лице бавило у моменту пописа, што значи да се није испитивало колико се времена лице бави тим занимањем. Изузетно, за лица коју су у вријеме пописа радила на пословима сезонског карактера, занимање се опредјељивало према врсти послова на које су та лица утрошила највећи дио радног времена у току године која претходи попису. Активна лица која у вријеме пописа нису обављала своје занимање, јер су била привремено незапослена, налазила се на служењу војног рока или на издржавању казне уписивала су занимање којим су се бавила непосредно прије наступања узрока због којих је дошло до престанка вршења занимања. Од активних лица тражило се да наведу што потпунији назив свог занимања, а ако не знају тачан назив, да опишу које послове врше, како би се на основу тога могло одредити занимање. При томе није имало никаквог значаја у којој грани дјелатности односно сектору својине рада, ни какву школску и стручну спрему имају.

 

Положај у занимању

Питање о положају у занимању постављено је у попису 1961. године с циљем да се види у ком својству појединци обављају своје занимање, тј. да се омогући диференцирање активног становништва у категорије: радник-службеник, члан радне задруге, самосталан без радника, послодавац, помажући члан породице и ученик у привреди.

 

 

 

 

 

Пољопривредно становништво

Један од основних показатеља економске структуре становништва јесте његова подјела на пољопривредно и непољопривредно. Због значаја те подјеле у програме свих пописа становништва обавезно се укључује могућност добијања података о величини и карактеристикама ове двије велике групе становништва. Промјене учешћа пољопривредног становништва и његовог састава по разним обиљежјима поуздан су општи знак друштвеног, посебно привредног развоја једне земље. Разврставање становништва на пољопривредно и непољопривредно вршило се у току обраде пописне грађе. За разврставање је могуће примијенити неколико критеријума (индивидуално занимање, дјелатност, припадност пољопривредном или непољопривредном домаћинству). У пописима становништва 1953. и 1961. године за опредјељење пољопривредног становништва усвојен је као основни критеријум дјелатност, а као додатни занимање ( за лица ван дјелатности). Према тим критеријумима пољопривредно становништво  чине: 1) активна лица која своје занимање обављају у дјелатности  пољопривреда ( укључивши и рибарство и водопривреду), 2) лица која су у вријеме пописа била „ван дјелатности“, али су прије тога вршила занимање из групе „пољопривредници, рибари и шумарски радници“ и 3) сва лица која издржавају активни становници наведени под 1) и 2).

 

Школска спрема

У попису 1961. године за свако лице уписиван је податак о свим школама које је завршило, односно похађало, ако је с успјехом завршило бар један разред (годину). Школе су уписиване редом, почев од школе најнижег ранга (основна школа), па даље, наводећи и школе истог ранга, уколико их је односно лице похађало. При томе је било свеједно да ли је школска спрема стечена школовањем у редовним школама или у школама које замјењују редовне школе, полагањем испита као приватни ученик у редовној школи или похађањем курсева за скраћено завршавање неке школе. Курсеви који не дају свједочанство неке редовне школе, односно којима се не признаје ранг одређене школе нису узимани у обзир. За разврставање по школској спреми узимала се у обзир само највиша завршена школа. У случају да је неко лице завршило двије школе истог ранга, од којих је једна општеобразовна, а друга стручна, узимала се у обзир стручна школа, а ако су обје школе стручне и истог ранга, онда је она која више одговара занимању тог лица.

Примјењивана је сљедећа класификација:

  1. У групи без школске спреме“ сврстана су лица која нису завршила ни први разред основне школе и лица са завршеним 1-3 разреда основне школе.
  2. Група „4 разреда основне школе“ обухвата, поред лица која су завршила четврти разред основне школе, још и лица која су завршила 5-7 разреда основне школе или ранију петоразредну основну школу, шесторазредну (продужну) основну школу, ранију двогодишњу грађанску школу, односно коју су похађала али нису завршила ранију нижу гимназију или ниже разреде потпуне гимназије, и , напосљетку лица која су похађала, али нису завршила школу ученика у привреди, школу са практичном обуком или школу за остали стручни кадар ( раније ниже стручне школе).
  3. Група „основна школа“ обухвата, поред лица која су завршила основну (осмогодишњу) школу, још и лица која су завршила ранију осмогодишњу или седмогодишњу основну школу, ранију нижу гимназију, односно ниже разреде раније потпуне, реалне или класичне гимназије, ранију грађанску школу , III и IV годину школе за опште образовање радника и службеника, школу за скраћено школовање одраслих с положеним испитом VIII разреда основне школе.
  4. Група „ школе за квалификоване раднике и остали стручни кадар“ обухвата лица са завршеном школом за ученика у привреди, школом с практичном обуком (рударске, индустријске, итд.) медицинске, административне и сличне школе за остали стручни кадар, као и она која су завршила неку од ранијих нижих стручних школа (осим мајсторских и мајсторско-службеничких школа).
  5. У групу „школе за висококвалификоване раднике“ сврстана су она лица са завршеним ранијим мајсторско-службеничком, мајсторско-пословођском, мајсторском, рударско-надзорничком, мајсторско-рударском и сличном школом такве врсте.
  6. У групу „средње школе“ ушла су лица с положеним испитом зрелости у гимназији, у ранијој потпунијој или вишој гимназији, осмогодишњој, лица са завршеном средњом рударском или индустријско-техничком школом, средњом економском школом, средњом школом за наставни кадар, средњом умјетничком школом, средњом вјерском и осталим средњим школама, као и лица са завршеном школом за висококвалификоване раднике.
  7. Садржај група „ факултети, високе и више школе“ довољно је јасан и није захтијевао посебна објашњења.

Писменост

Писменост представља почетни облик образовања становништва и основ за стицање даљег образовања кроз школовањем шире стручно усавршавање и, уопште, културно уздизање. Пописи становништва су увијек били најпогоднији пут за сагледавање писмености становништва и разлика које у том погледу постоје међу појединим генерацијама становника, као и разлика у степену писмености становништва разних географско-територијалних јединица. Лице се сматрало писменим уколико зна да чита и пише, односно да зна да прочита и напише текст у вези са свакидашњим животом. Потребно је напоменути да пописивач није био дужан провјеравати да ли односно лице заиста зна да чита и пише, па је према изјави лица заокруживао одговор.

 

Народност

У попису 1961. године, као и у оба послијератна пописа становништва Југославије, одговор на питање о народности уписивао се према слободној израженој националној припадности становника. За дјецу испод 10 година старости податак о народности уписиван је према изјави родитеља (старатеља). Лица југословенског поријекла која се сматрају Муслиманима у смислу етничке, а не вјерске припадности, ако се нису опредијелила за неку од југословенских народности декларисала су се као „Муслимани“ (у смислу етничке припадности). Међутим, Шиптари, Турци као и Срби, Хрвати, Црногорци или Македонци који себе нису сматрали муслиманима у смислу етничке него вјерске припадности, требало је да упису своју националну припадност (Шиптар, Турчин, Србин, Хрват, Црногорац или Македонац). Грађани Југославије који се нису ближе национално опредијелили, одговарали су „ Југословен национално неопредијељен“, а страни држављани који се нису национално опредијелили, „национално неопредијељен“.

Питање о народности у земљама са вишенационалним саставом спада међу основна питања пописа становништва. Значај овог питања је нарочито велики у земљама гдје живе народности међу којима постоје етничке разлике, које се манифестују у биолошким карактеристикама, у нивоу друштвеног, културног, економског, итд., развоја. То упућује на потребу да се при демографским истраживањима подаци по низу обиљежја ( старост, брачно стање, број дјеце, писменост, школска спрема, занимања итд.) анализирају у вези са народношћу.

 

Мјесто становања

Као мјесто становања у попису 1961. године сматрало се мјесто ( насеље) у коме је лице било стално настањено у моменту пописа. Садржински ова дефиниција одговара у цијелости појму „пребивалиште“ из основног Закона о евиденцији пребивалишта и боравишта грађана (Служени лист СФРЈ“, бр.8/65). Податак о мјесту становања представља основу за обраду резултата пописа по концепцији „сталног становништва“, тј. за добијање података о лицима која су стално настањена на одређеној територији, без обзира гдје их је попис затекао.

Пописи становништва од 1921. и 1931. године спроведени су и резултати обрађени по концепцији „присутног становништва“. То значи да је свако пописан и у резултатима исказан на територији гдје се затекао у вријеме пописа. У намјери да се добију подаци који ће и за најмања подручја пружити слику величине и састава њиховог сталног становништва, а не слику случајног стања у вријеме пописа, у сва три послијератна пописа становништва ( 1948, 1953. и 1961.) подаци су обрађени по концепцији сталног становништва. Усвајање било које од ових концепција намеће потребу да се за свако лице утврди гдје је било у моменту пописа: у мјесту становања или у неком другом мјесту. Да би се то постигло, а и да би се избјегле могућности испуштања односног двоструког пописивања, становништво се приликом пописа по присутности дијелило у три категорије:

  1. Присутна лица, тј. лица која су се у вријеме пописа налазила у мјесту становања;
  2. Привремено одсутна лица, која се у вријеме пописа нису налазила у мјесту становања, тј. која су била привремено одсутна из својих домаћинстава ( на путу или привременом боравку у другом мјесту ради школовања, лијечења, одслужења војног рока, у гостима и сл.) ;
  3. Привремено присутна лица, која се у вријеме пописа нису налазила у мјесту становања, па су у мјесту у коме их је попис затекао третирана као привремено присутна.

Стално становништво сачињавају присутна лица и привремено присутна лица.

 

Мјесто рођења

Податак о мјесту рођења треба да послужи проучавању територијалног поријекла и миграција становништва. У циљу испитивања миграције, становништво се разврстава по изведеном обиљежју, које значи однос мјеста рођења према мјесту сталног становања, занемарујући при томе евентуална ранија пресељавања. Тиме се добија веома груба представа о унутрашњем пресељавању, управо само крајњи ефекат миграционих кретања становништва. У свим ранијим пописима статистички подаци о територијалној покретљивости становништва ограничавали су се само на поређење мјеста рођења (родног краја) и мјеста сталног становања у вријеме пописа, док су у попису 1961. године први пут постављена и друга питања о пресељавању.

Да би се добили подаци о становништву које живи у мјесту у коме је рођено, о оном које се у мјесту становања у вријеме пописа доселило се из ближе околине, из удаљених крајева земље или из иностранства, у обради података пописа становништва 1961. године коришћена је сљедећа класификација:

Рођени у:

  1. Мјесту у коме стално станују
  2. Другом мјесту исте општине
  3. Ужем подручју државе
  4. Србији
  5. Војводини
  6. Косову и Метохији
  7. Хрватској
  8. Словенији
  9. Босни и Херцеговини
  10. Македонији
  11. Црној Гори
  12. Другој земљи
  13. Непознато

 

Мјесто ранијег становања

Као „мјесто ранијег становања“ сматрало се посљедње мјесто (насеље) из кога се лице непосредно доселило у мјесто које му је у вријеме пописа било мјесто становања. У попису је ово питање гласило: „Одакле сте се доселили?“

На ово питање одговарала су само лица која од рођења нису била непрекидно стално настањена у истом мјесту. Сматрало се да су непрекидно од рођења стално настањена у истом мјесту и лица која су одлазила из мјеста рођења на сезонски рад, школовање у друго мјесто, одслужење војног рока и сл., а исто тако и лица која су напуштала мјесто рођења због учешћа у рату, боравка у заробљеничким и другим логорима, усљед принудног пресељавања у току рата, уколико су се таква лица одмах после тога вратила у насеље у коме су рођена. Такође, се није сматрало да се селило дијете рођено изван мјеста становања мајке ( у породилишту, код родбине и сл.), ако је одмах затим донијето у мјесто становања мајке. Сва остала лица одговарала су на ово питање узимајући у обзир само последње пресељавање.

Из питања о мјесту ранијег становања добијена су обавјештења о географским правцима пресељавања, односно о подручју са кога су се становници доселили у мјесто које им је у вријеме пописа било мјесто становања. Иако, у ствари, показују само један дио миграционих кретања, пошто се односе на посљедњу промјену мјеста становања, ипак ови подаци пружају могућност да се добије представа, прије свега, о удјелу становништва које се није селило и оног које се селило, а затим у оквиру овог о удјелу локалних пресељавања у оквиру исте републике, из  других република и из других земаља. Ради освјетљавања карактеристика насеља из којих су се становници досељавали, насеља су разврстана на три типа: сеоска, мјешовита и градска.

 

Година досељења у садашње мјесто становања

Као допунски извор информација о територијалној покретљивости становништва постављено је у попису 1961. године и питање о години досељења у мјесто становања у вријеме пописа. Податке о години досељења давала су само лица која су требала да дају податке и о мјесту из кога су се доселила. Подаци о времену досељавања омогућавају да се добије обавјештење о обиму локалних, републичких и међурепубличких пресељавања у појединим временским периодима, као и о дужини настањености сталног становништва у поједином насељу.

 

Мјесто рада

Као мјесто рада у попису становништва 1961. године сматрало се насеље у коме неко лице ради, управо насеље у коме се налази његово радно мјесто. За лица која обављају занимање невезано за рад на одређеном станом мјесту (на примјер, жељезничко возно особље, шофери, трговачки путници и слична занимања) као мјесто рада узимало се мјесто сједишта њихове радне организације или сједишта погона, матичне станице, матичне луке и сл. За активне пољопривреднике узета је претпоставка да раде у мјесту становања, без обзира да ли се поједини дијелови њихових посједа евентуално налазе на подручју другог насеља и да ли они одлазе тамо да обрађују те дијелове посједа.  Подаци добијени питањем о мјесту рада омогућавају, мада у грубим цртама, изучавање дневне миграције, тј. у ком обиму активна лица свакодневно путују у друго мјесто за рад. За ова лица истовремено је испитиван удио оних који раде у другом мјесту исте општине, затим у другој општини исте републике, у другој републици и у иностранству.

 

Породица

Породица је у обради пописа становништва 1961. године дефинисана као породична заједница која се састоји само од брачног пара, или од родитеља (оба или једног) и дјеце. Насупрот формално-правном критеријуму за одређивање брачног стања, који је прихваћен у попису становништва, за одређивање породица је изричито усвојено да се и ванбрачне заједнице са дјецом или без дјеце сматрају породицом. Породицом су, такође, сматране и оне заједнице у којима је било усвојене дјеце, односно, усвојена дјеца сматрана су члановима породице адоптаната. Свако лице је могло бити члан породице само у оквиру истог домаћинства. Лице које је основало своју породицу, престало је да буде члан своје бивше породице, независно од тога што се обје породице налазе у истом домаћинству.  С обзиром да је састав породице, у обради породица 1961. као и 1953. године, усвојена подјела породице на:

  1. брачни пар без дјеце
  2. брачни пар са дјецом
  3. мајка са дјецом
  4. отац са дјецом.

 

Посебно исказивање резултата за сваку од наведених врста породица омогућава детаљније сагледавање општих и специфичних карактеристика вршења породичних функција које се, углавном, односе на репродукцију, економске услове, образовање и друго.

 

Величина ( број чланова) породице

У попису 1961. године величина породице је изражавана бројем чланова. С обзиром на усвојену дефиницију породице у број чланова породице убројани су мајка ( супруга), отац  (супруг) и дјеца која живе у породици без обзира на старост и то само она која нису засновала своју властиту породицу или им породица не живи у истом домаћинству.

Домаћинства

Домаћинство је у попису становништва 1961. године дефинисано као породица или друга заједница чији чланови заједно станују и заједнички троше своје приходе. Оваква дефиниција захтјева два услова која морају постојати истовремено. То су заједничко становање и заједничко трошење прихода.

У смислу ове дефиниције у чланове тзв. „породичних“ домаћинстава убројана су и она лица која нису чланови породице, али раде, станују и хране се у истој кућној заједници ( као што су кућне помоћнице, слуге у приватним пољопривредним газдинствима и сл.). С друге стране, досљедно истој дефиницији, чланови породице који заједнички троше своје приходе, а стицајем околности не станују заједно, сматрани су као посебна домаћинства ( на примјер, муж је запослен у једном мјесту, гдје и станује, а жена са дјецом живи у другом мјесту – у оваквом случају узимало се да постоје два домаћинства). Два или више несродних лица која заједно станују или заједнички троше своје приходе, сматрана су такође као једно домаћинство. У тзв. „породична“ сврстана су и самачка домаћинства, тј. лица која живе као самци било сами или у истој соби са лицима са којима се заједнички не хране нити заједнички троше своје приходе.

Поред тзв. „ породичних“, као посебна категорија пописивана су још и „колективна“ домаћинства. Под „колективним“ домаћинством подразумијевала се група лица која из одређених разлога станују и хране се заједно у посебним институцијама као што су, на примјер, манастири и сличне установе вјерских организација, домови за сирочад, за старе и изнемогле, за слијепе, болнице за душевно болесне и сл. У чланове колективних домаћинстава нису убрајана лица која су настањена у тим институцијама због тога што немају стана или због тога што као службеници или радници морају ту да станују, већ је на оваква лица у потпуности примијењена дефиниција тзв. „ породичних“ домаћинстава.

У попису 1961. године домаћинства као јединице имала су двоструку улогу. С једне стране, она су представљала оквир за извршење пописа по концепцији „сталног становништва“, јер је требало да сви чланови домаћинства буду пописани у свом домаћинству, без обзира да ли су се у вријеме пописа затекли у својим домаћинствима или су били привремено одсутни. На тај начин је обезбјеђивана и потпуност обухвата у попису. С  друге стране, домаћинства су третирана и као посебне јединице пописа са својим карактеристикама, што практично значи да је у попису становништва обављен и попис домаћинстава.  С обзиром на примијењену концепцију при пописивању становништва, и домаћинства су приликом пописивања била разврстана у три категорије, присутна, привремено одсутна и привремено присутна, при чему се у свему примијењени методолошки принципи који су важили и за становништво (лица).

 

 

 

 

 

 

Врста домаћинстава

Као једно од економских обиљежја домаћинстава јесте њихова подјела на пољопривредна и непољопривредна. Разврставање домаћинстава на пољопривредна и непољопривредна у попису 1961. године вршило се на основу активности и занимања чланова домаћинства. Према овом критеријуму пољопривредним домаћинством се сматрало оно у коме су сви или више од половине активних  чланова по занимању пољопривредници. У непољопривредна домаћинства су сврстана она у којима сви или више од половине активних чланова обављају  неко непољопривредно занимање или су лица с личним приходом као и домаћинства у којима су сви чланови издржавана лица без обзира на занимање издржаваоца. Сва домаћинства у којима је било половина чланова активних пољопривредника а половина активних непољопривредника, издвајана су у посебну категорију под називом „мјешовита домаћинства“.

 

Величина ( број чланова) домаћинства

Као и у резултатима ранијих југословенских пописа, и у попису 1961. године величина домаћинстава је изражавана бројем чланова. У чланове домаћинства урачунати су „ присутни“ и „ привремено присутни“ чланови. Сходно концепцији сталног становништва, лица привремено присутна у домаћинству нису се сматрала члановима домаћинства у којима их је затекао попис.

 

Породични састав домаћинства

Породични састав домаћинства одређивао се за домаћинство као цјелину по критеријуму сродства према лицу на чије је име попуњен Лист за домаћинство. Кућна послуга која живи у домаћинству и која се убраја у чланове домаћинства, није утицала на одређивање породичног састава.

С обзиром на породични састав, домаћинства су сврстана у три основне групе:

  1. Домаћинства у којима нема породице
  2. Домаћинства са једном породицом
  3. Домаћинства са двије или више породица

У домаћинства у којима нема породице сврстана су сва самачка и она вишечлана домаћинства у чијем саставу нема породице.

Домаћинства са једном породицом су она чији сви чланови чине једну породицу, или у којима поред чланова једне породице има и других чланова (сродника и несродника) који немају властиту породицу у том домаћинству.

Домаћинства са двије или више породица су она која се састоје од двије или више породица са којима у истом домаћинству могу да буду и њихови сродници или несродници, без обзира да ли и они имају властите породице у том домаћинству.

 

Број породица у домаћинству

Питање о броју породица у домаћинству није директно постављено при пописивању, већ је изведено у току обраде података о домаћинствима извођено је из одговора на питања о односу појединих чланова домаћинства према лицу на чије је име попуњен Лист за домаћинство и података о имену оца или мужа за сваког члана уписаног у Лист за домаћинство. Подаци о домаћинствима према броју породица које с њима живе пружа шире могућности за анализу појава раслојавања домаћинстава са више породица и свођење домаћинстава на оквире једно домаћинство-једна породица.

 

Величина земљишног посједа

У попису становништва 1961. године за свако домаћинство прибављан је одговор о укупној површини земљишта које је власништво или сувласништво свих или појединих од чланова домаћинства, без обзира да ли га обрађује само домаћинство или је дато другима на обрађивање. То значи, да се исти посјед могао да јави и више пута, ако сувласници чине више посебних домаћинстава, од којих ниједно не мора да на њему живи, ни да га обрађује. У попису се податак о величини земљишног посједа прикупљао само за породична и самачка домаћинства. У укупну површину земљишта урачуната је површина ораница, башта, воћњака, винограда, ливада, пашњака, шума, бара, рибњака као и земљишта под зградама, двориштима, путевима, каналима и другим воденим површинама на посједу домаћинства.

 

 

« Previous ‹Table of Contents› Next »
©2024 Social Explorer. All rights reserved.